Prvi covek koji se suprotstavio dogmatskom stanovištu da su životinje žive mašine, bio je Carls Darvin, u svom Izrazu Emocija kod Coveka i Životinja, štampanom 1872. godine. Bilo je to delo koje je povezivalo coveka i životinju na neobican nacin.
    Raniji pokušaji da se prodre u misterije životinjskog sveta bili su vezani za primitivnije oblike života. U XVIII veku, Luidi Galvani, italijanski fiziolog, koristio je struju da izazove grcenje mišica u sveže odsecenoj žabljoj nozi. Eksperiment je bio, pre svega, usmeren na povezivanje elektricne energije sa životom. Sto godina kasnije, opskurni francuski ucitelj, Žan Anri Fabr (slika desno), podigao je izucavanje ponašanja životinja na prvi nivo, od koga su potekli svi kasniji radovi.
    Vecina opservacija na temu životinja, vršila se, pre Fabra, po Aristotelovom modelu; posmatranje individualnog ponašanja, zapažanje pojavljivanja i nestajanja migracionih životinja u odredeno doba godine. Fabr je živote insekata koje je posmatrao integrisao u sisteme koji su imali smisla za ljude, zadržavajuci istovremeno njihovu nezavisnost od antropomorfnog prosudivanja. Izmedu 1852. i 1907. godine, on je svo vreme provodio u polju, dok su drugi izucavaoci ponašanje životinja proucavali po laboratorijama.
    Dok je Fabr proucavao francuske pejzaže dotle je Ser Džon V. Lubok, radio u Engleskoj na tajni 'smisla za boju', koji su posedovale mnoge niže životinje. Dokazao je da pcele najviše vole plavu boju, da im odgovara svetlo suncevo svetlo i da najbolje rade na temperaturi od oko 75 stepeni Farenhajta.
    Istovremeno, Žak Leb, nemacki fiziolog, nastanjen u Americi, pokušavao je da izmeri reakcije životinja na svetlo, Zemljinu težu, vetar i struju. Reakcije su bile do te mere predvidljive da je došao do zakljucka da su životinje mašine nesposobne da nezavisno i individualno reaguju na svet oko njih. Objavio je svoju klasicnu knjigu, Nasilni pokreti, tropizmi i ponašanje životinja, 1916. godine.
    Kako su eksperimenti vremenom napredovali, posumnjalo se u mišljenje da laboratorijska sredina može diktirati veštacko ponašanje. Ispoljavajuci tipicnu naivnost, Leb je muvi zamazao jedno oko i posledica je bila muvino teturanje, odnosno zanošenje na jednu stranu i sudaranje sa okolnim predmetima. Medutim, pošto je prenocila u kutiji od šibica, muva se adaptirala na svoje parcijalno slepilo i ponovo pocela pravilno da hoda.
    Americki prirodnjak, Herbert S. Dženings (slika desno), više je voleo da radi sa veoma jednostavnim životinjama, koje su bile neosetljive na veštacku sredinu laboratorije. Koristio je protozoe, jednocelijske organizme i došao do zakljucka da su sposobni za diskriminaciju i prilagodavanje spoljnom svetu, kao i Lebova muva. Dženings je verovao da ova fleksibilnost odgovora jeste deo naslednog repertoara svih životinja. U vec klasicnom delu Ponašanje Nižih Organizama,  napisao je da, i pored toga što je eksperimentisao sa jednostavnim oblicima životinja, skoro svaka promena sredine izaziva reakciju. Neke protozoe plivaju dalje od jakog svetla, ali mu se vracaju ako je slabo. Pamtile su poziciju svetla i plivale bi ka istom mestu i kada bi svetlo bilo ugašeno. Njegovo delo je osvetlilo jednu cinjenicu vezanu za ponašanje životinja: reakcija životinja cesto je bila pokušaj da se prilagode promenjenim uslovima. I mada se ovaj princip cini jednostavnim, dobio je na snazi svojim manifestovanjem kod tako primitivnih bica.
     Otprilike u to vreme, nemacki naucnici su anestezirali pse i davali im elektro šokove u cilju otkrivanja njihovih nervnih sistema. Nemci su tada pronašli da elektrohemijske poruke prolaze iz senzornih centara kroz kicmene pršljenove i mozak, u mišice i žlezde, uticuci na njihove reakcije. Pocetkom ovog veka Ser Carls Šeringon je naslikao mnoge funkcionalne puteve kicme i mozga. Otkrio je senzorne organe u mišicima skeleta i izolovao sinapsu, fiziohemijsku reakciju do koje dolazi na kontaktnoj tacki nervnih celija. Drugi britanski naucnik, Edgar D.Adrian koji je 1932. godine, zajedno sa Šeringtonom dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu, radio je na merenju nervnih impulsa i elektricnih ritmova u mozgu. Uspeo je da registruje i poveca nervne impulse senzornih organa. Ove studije su pokazale koliko covek, zapravo malo zna. Ali, još uvek je postojalo samo neznatno priznavanje velikih dubina misterije ponašanja u životu životinja.
    Veliki ruski fiziolog, Ivan Pavlov (slika levo), ciji se rad bazirao na psima, pamti se po otkrivanju 'uslovnog refleksa'. Medutim, njegovo delo je otišlo mnogo dublje nego što su mnogi naucnici mogli da pretpostave. Kompleksnim sistemom kažnjavanja i nagradivanja, hirurških operacija i raznih uskracivanja, Pavlov je stvorio veštacki psihoticne, poslušne, podredene, napete pse. Vrhunac eksperimenta bili su psi samoubice i psi koji su doživljavali nervni slom za vreme grmljavine.
    Dok je pravio eksperimente na psima, Pavlova su špijunirali politicari i tajna policija, a njegove tehnike nemilosrdno su primenjivali na ljudima. Šta bi uradio Pavlov da je video nehumanu primenu njegovih rezultata na ljudima, mada se ne može govoriti ni o iole humanoj primeni eksperimenata nad životinjama.
    U meduvremenu Fabr je pratio svaki korak svojih osa i pcela, prateci ih do gnezda i zavirujuci u njihov život u gnezdima. Cinjenice do kojih je na ovaj nacin došao, bile su prve te vrste u istoriji entomologije, nauke o insektima. Nazgoda sa Fabrovim delom je bila u tome što su zakljucci dobijeni na nižim insektima bili neprimenljivi na ljude.
    Verovanje iz XIX veka da se pronicanjem u osnovne procese ljudskog tela može izmeniti covekovo ponašanje na predvidiv nacin, prividno je potvrdio kanadski neurohirurg Vajlder Penfild. Penfild bi u jedan deo pacijentovog mozga zabio žicu prikljucenu na izvor struje, a onda bi od pacijenta zahtevao da se priseca davno zaboravljenih dogadaja iz detinjstva. Mogao je pacijenta da natera da kaže 'da' ili 'ne', da podigne ruku, zaplace zbog nesrecne ljubavi ili oseti dašak vetra na licu. Ovi rezultati obecavali su da je objašnjenje tajni života na domak ruke. Medutim, kako je stario, Penfild je sve više postajao svestan svog neznanja i da ce covekov mozak i dalje ostati nepoznanica. Inace, ovo su bili i prvi koraci u eksperimentima kontrole ljudi koji se danas besomucno primenjuju u svetu. Posebno u vojne svrhe za programiranje savršenih ubica, tajnih agenata i poslušnog stanovništva. Videti temu na sajtu KONTROLA LJUDI I LJUDSKOG UMA.


OGLASI


 CAROBNA FORMULA NEZNANJA