Mirjana Jakovljevic je bila rodena sestra Stevana Jakovljevica, poznatog srpskog pisca ( "Srpska trilogija" i dr.) i živela je u Kragujevcu i Beogradu. Njen brat Stevan bio je profesor na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu i istaknuti književnik, roden krajem XIX veka, umro 1962.godine. Mirajana je rodena 22.4.1887. a preminula 22.12.1952.

  Saradivala je sa brojnim tzv.ženskim casopisima izmedu ostalog sa "Beogradskim novostima", "Nedeljnim ilustracijama" gde je u nastavcima objavljivala romane. To je bio tip ljubavnih romana u kojima su glavni likovi uglavnom bile neshvacene emancipovane žene. Najpoznatji, "Ranjeni orao" u decembru 2008. i januaru 2009. prikazan je u nekoliko nastavaka na RTS i izazvao veliku medijsku pažnju.

     Mir Jam je bila veoma popularna medu ženskim delom citalacke publike pred Drugi svetski rat i tokom rata, a zatim je dolaskom komunista na vlast pala u anonimnost. Tek sredinom sedamdesetih ponovo su objavljeni njeni romani a pocetkom sedamdesetih predstava "Ranjeni orao" igrana je "Ateljeu 212" , beogradskom pozorištu, a glavnu ulogu Andelke igrala je Seka Sablic. To je medutim bila karikirana verzija romana sa ciljem da se ismeje malogradanski predratni moral a snimljen je i igrani film sredinom sedamdesetih sa istim nazivom.

     Serija u režiji Zdravka Šotre koja je prikazana na RTS izazvala je veliku medijsku pažnju ne samo u Srbiji vec i u ostalim državama, koje su ulazile u sastav ex Jugoslavije. Gradanski moral, nacin života, dat je sa blagom dozom humora ali ništa manje nije umanjen znacaj ljubavne veze dvoje glavnih junaka, Nenada Aleksica, vazduhoplovnog oficira i Andelke Bojanic, mlade pravnice i verovatno se dopala gledaocima jer je inace pravih kvalitetnih ljubavnih dramskih serija ne malo nego gotovo da i nema na tv u domacoj proizvodnji pa je i ovako, romantizovana verzija nekadašnjeg lakog štiva u stilu španskih serija naišla na oduševeljenje.

    Sredovecni Beogradani i gradani ex Jugoslavije pamte iz prica svojih baka kako se nekada živelo, kako su se zabavljala gospoda, kako se živelo na selu u gradovima, kakva je bila moda, nacin ophodenja, ali je mladim generacijama to potpuno nepoznato.

Odlican odabir glumaca, sjajna režija, kostimografija, scenografija doprineli su popularnosti serije.

 



 

  Poznavala sam osobu koja je bila inspiracija za lik Nenada Aleksica, pilota, glavnog lika romana „Ranjeni orao" koga u istoimenoj tv seriji, preikazanoj na RTS igra glumac Ivan Bosiljcic.

  Zvao se Momcilo Maksimcev, rodom iz Beckereka tj. sadašnjeg Zrenjanina i nakon pada aviona, posetila ga je Mir Jam više puta u bolnici i detaljno s njim pricala o svemu . Momcilo Maksimcev je bio moj teca, drugi suprug moje tetke Branislave, mamine rodene sestre. Mnogo slicnosti izmedu njega i Nenada, glavnog lika u romanu "Ranjeni orao" nije bilo osim što su ga zvali Bata, imao je sestru Seju, udatu Savkovic.

  Momiclo Maksimcev, roden 1912.po majcinoj liniji u srodstvu sa piscem Milošem Crnjanskim ( brat od strica njegove majke) završio je Vazduhoplovnu akademiju, i bio je u cinu porucnka kada mu se dogodio pad s avionom. U to vreme nije bilo civilnog vazduhoplovstva u Jugoslaviji, vec su piloti pripadali vojnoj avijaciji.
 

Tip aviona s kojim je pao Momcilo Maksimcev

Kako se dogodio pad aviona

   Na poziv kapetana, pozvan je na trenažni let u školskom avionu tipa „Brege" sa dva pilotska mesta i duplim komandama .Kapetan je sedeo za drugim komandama, iza njega i odredio mu je pravac leta prema selu u okolini Novog Sada.

   U tom selu je kapetan imao devojku, uciteljicu i želeo je da se pred njom prikaže nadlecuci selo.Teca je leteo do sela a tada je kapetan preuzeo komande. U to vreme nije bilo radio veze izmedu pilota i kopilota.Kapetan je nakon preuzimanja komandi poceo sa akrobacijama, i u jednoj koja se strucno naziva „vri" ( leti se prema zemlji spiralno na minimalnoj visini nešto iznad 800 m iznad zemlje, kada mora da se naglim manevrom letilica podigne u protivnom dolazi do pada aviona) i teca je signalizirao komandama kapetanu da dolaze u tu tacku kada treba da se uzdignu, a on mu je odgovorio da on preuzima dalje pilotiranje.Kontakt izmedu njih dvojice je bio preko poluga na duplim komandama ( rucne i nožne). Manevar nije uspeo i oni su se pali, pri cemu je teca doživeo jak udarac glavom sa dubokom ranom iznad desne obrve, leva noga se polomila i srušio se ispod sedišta. Kapetan je prošao sa lakšim povredama, izašao iz aviona i krenuo putem, neko ga je usput prevezao do aerodroma i on je prijavio nesrecu uz izjavu da je teca pilotirao pri tom manevru te je krivicu svalio na njega.

   Seljaci iz okoline koji su videli da se avion srušio, prišli su avionu, videli su tecu na dnu kabine i prevezli ga u bolnicu. Kako je stigao u kriticnom stanju, nakon pregleda, lekari su svu pažnju koncentrisali na tešku povredu glave a potkolenicu su odmah amputirali. Kada je izašao iz kriticnog stanja, aerodromska komisija je došla da uzme od njega izjavu. Teca je ispricao svoju verziju koja se razlikovala od verzije kapetana, ne znajuci da je kapetan vec u svojoj izjavi krivicu svalio na njega. Komisija nije dalje ispitivala slucaj s obzirom da je bio težak pacijent i nije nameravala da protiv njega podnosi tužbu, jer se tako nešto može ocekivati pri manavarskim letovima. Teca je nesrecu doživeo dan nakon svog dvadesetpetog rodendana 1.novembra 1937.

   U vreme dok je Momcilo Maksimcev bio na oporavku u bolnici u komandu vazduhoplovstva u Novom Sadu došao je nepoznat covek, predstavivši se kao mehanicar sa aerodroma u Vršcu. Izjavio je da je video kada je avion pao, bio je na putu Novi Sad - Vršac na motorciklu, prišao je avionu i kapetan kopilot ga je pitao da li ima klješta. Mehanicar mu je dao pošto je imao alat kod sebe, a ovaj je ušao u kabinu i nešto sa njima radio po kabini i vrato mu klješta. Rekao je da nije povreden da može sam da ode do komande i nije mu rekao da mu je kolega na dnu kabine, misleci da je teca poginuo, kako je i izjavio po dolasku u komandu.

   Komisija je otišla do aviona sa mehanicarem iz Vršca i on im je pokazao tacno mesto na kome je kapetan nešto radio sa klještima. Ustanovljeno je da je išcupan osigurac koji vezuje duple komande i time je želeo da prikaže da on nije ni mogao da pilotira, vec da je teca sve vreme upravaljao letilicom. Shvatili su da je to njegova laž, jer je bila oštecena boja na mestu osiguraca i videlo se da je namerno osigurac išcupan. Nakon toga usledile su sankcije protiv kapetana koji je priznao da je sve to napravio misleci da je teca mrtav i želeci da sa sebe skine svaku odgovornost.

   Kažnjen je time što je izbacen iz vazduhoplovstva, skinut mu je cin ali je ostao i dalje da radi pri vojsci i nikada više mu nije bilo dozvoljeno da leti. Teca nikada nije o njemu pricao s ogorcenjem. Kada je došao k sebi u bolnici i shvatio šta se dogodilo nije dozvolio da mu bilo ko dode u posetu, samo je želeo da mu dode zet Savkovic i rekao mu je da mu slucajno majka i sestra ne dolaze u posetu, nije podnosio da ga iko sažaljeva.

   Dobro se secam njegovih reci „Rekao sam mu : Kada budem mogao da dodem na svoje dve noge majci na vrata tada ce me videti.").Tako je i bilo. Dobio je protezu i nakon skoro godinu dana rehabilitacije pojavio se na vratima svoje kuce. Izjavio je da bi želeo da ponovo leti.

   Da bi ga oslobodio straha i traume, komadant aerodroma je seo s njim u isti tip školskog aviona „Brege" i dao mu je zadatak da nad aerodrom izvede istu akrobaciju koju je izveo ražalovani kapetan prilikom njihovog pada. Teca je uspešno obavio taj zadatak i na aerodromu su ga docekale sve kolege i osoblje aerodroma sa aplauzom i ovacijama i buketima poljskog cveca.

   Posle toga u znak secanja na taj dogadaj, njegove kolege su od ostataka aviona sa kojim je pao, napravili mali model avona koji je on držao kao ukras u svojoj radnoj sobi do kraja života. Takode su mu poklonili deo elise od tog aviona koji je on poklonio Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu, na Surcinskom aerodromu ( tj. aerodromu"Nikola Tesla").

 






Zarobljeništvo


   Sve do okupacije od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu, Momcilo Maksimcev je bio aktivni letac, jedini u Jugoslaviji i predratnoj i posleratnoj kao invalid sa protezom na nozi.

   Za vreme aprilskog rata 1941. je zarobljen i poslat sa ostalim zarobljenim oficirima u logor Osnabrik gde je bio do kraja rata. Tada kada su Amerikanci bombardovali Osnabrik, s obzirom da naši oficiri nisu imali nikakve informacije o tome ko ih bombarduje, drugovi iz barake su zamolili Maksimceva da izade i da pogleda ciji su avioni jer je bio jedini vazduhoplovac koji se u to razumeo. Iako je bilo vreme zabrane izlaska iz barake, izašao je i stigao samo da im da znak da su u pitanju americki avioni. Tog momenta je pala bomba na baraku i svi su izginuli a on se posle izvesnog vremena osvestio u rovu podalje od barake potpuno kontuzovan.

   Po povratku u Jugoslaviju bio je aktivni oficir, sa cinom potpukovnika a kasnije i pukovnika i kratko vreme je leteo a zatim je premešten u odeljenje arhive za fotografiju.

   Mir Jam je na neki nacin odredila tecinu sudbinu ovim romanom. U prvi brak je stupio posle rata sa ženom koja je bila razvedena sa dvoje dece i proveo je sa njom devet godina njenu decu je mnogo voleo i dok je docnije bio u braku sa tetkom održavao sa njima kontakt.Ni u jednom ni u drugom braku nije imao dece.

   Poznanstvo sa tetkom se i desilo preko bavljenja fotografijom i filmom jer je tetka radila u „Dunav filmu". Vencali su se jula 1960. godine i zaista je Dalmacija bila odredište na kome su provodili mnogo vremena ( svaku zimu su skoro provodili u hotelu "Lav" u Splitu) ili su boravili u Opatiji. Posle rata teca je sve vreme živeo u Beogradu.Umro je maja 1991.u 79.godini života. 

Tetka Branislava i teca Momico Maksimcev - Omiš, 1960. na bracnom putovanju

   Teca je bio izuzetno prefinjen ali veoma duhovit, bio je vitak, zgodan i veliki šarmer. O ljubavnom životu u vreme pada aviona i bilo cega slicnog poput ljubavi sa Andelkom u romanu nikada nisam cula, te je to najverovatnije bila literarna nadgradnja Mir Jam. Nije bio tip nostaligcnog romatnicara vec duhovitog šarmera.Ipak, jaka logika i disciplina bile su njegove glavne odlike. Samodisciplina još više. Pricao mi je da je nakon tog pada i gubitka dela noge shvatio da je u životu mora da se pomiri sa svim što mu se može dogoditi. Na jednom od putovanja sa tetkom zahvatila ih je velika bura na moru i brod nije mogao da pristane u rijecku luku. Radio je sve vreme obaveštavao o mogucoj velikoj nesreci na moru jer se radilo o putnickom brodu punom domacih i stranih turista. Osoblje broda je putnicima podelilo pojaseve za spasavanje, izveli su ih sve na palubu i baš kao u "Titaniku" rekli da cekaju znak kada da napuste brod. Teca je bio hladnokrvan, bar prividno i rekao je tetki "Brano, ti nemoj ništa da paniciš, mi cemo sada da se oprostimo jer ako dode do skakanja, da budemo realni, ja cu zbog težine proteze prvi da potonem". Iako je bio dobar plivac, bio je svestan opasnosti u kojoj se našao. Srecom, brod je nekako uplovio u luku, prepunu gradana koji su uplašeni cekali da vide da li ce brod bezbedno pristati.

   Ono što se jednom dogodi, može uvek da se ponovi i sudbina se poigrala s njim. Okliznuo se na mokro lišnje ujesen 1974 i polomio butnu kost na nozi na kojoj mu je bila proteza.Imao je dve operacije koje je uspešno podneo i posle rehabilitacije u Sloveniji, ponovo hodao sa protezom. I sve vreme se šalio na svoj racun.

   Prikaz gradanskog života u romanu i seriji "Ranjeni orao" potpuno odgovara onome što je meni pricala baka a ponašanje Nenada kao vazduhoplovnog oficira je odgovaralo liku Momcila Maksimceva i svemu što mi je on pricao o tome. Avijaticari su pre rata bili veoma cenjeni, narocito od strane pripadnica suprotnog pola. Teca mi je pricao da su u Vazduhoplovnoj akademiji ucili strane jezike, ples, bonton, oficiri su bili nešto poput najvišeg džet seta i meta mnogih udavaca.

  Tetki koja je bila deset godina mlada od tece, Momcilo Maksimcev je bio drugi suprug ali prvi nije bio ni nalik Tomi, sudiji iz „Ranjenog orla" naprotiv, bio je prefinjen pesnik, novinar, jedinac iz bogate porodice sa Dedinja. Bili su kratko u braku i nisu imali dece. Ceo život su ostali u dobrim odnosima.

  Moja baka je cuvala primerke „Nedeljnih ilustracija" u kojima je izlazio u nastavcima „Ranjeni orao". Tetka mi je pricala da je kao šiparica svake nedelje trcala da ih rano ujutru kupi da bi citala „Ranjenog orla" i ne znajuci kako je rekla da ce biti udata za njega.

  Teca je želeo da se njegov pepeo nakon smrti pospe po Vrtu secanja na Novom groblju u Beogradu, tako je i ucinjeno a na ploci levo od ulaza stoji ploca sa njegovim imenom. Ocigledno sudibina mu je odredila da i posle smrti bude popularan.

OGLASI