H O M E

  ZAŠTO SMO GOLICLJIVI

Oko golicljivosti ima dosta kontradikcija. Osecaj golicanja istovremeno dovodi do smeha i uznemirenosti. Svako vas može zagolicati, ali vi sami sebe ne možete.
   Kad vas neko golica, fina nervna vlakna na površini kože se aktiviraju. Ta vlakna su narocito osetljiva na spore, razvucene stimulacije, kao što su blago milovanje ili kretanje insekta po telu.U odnosu na druge signale, impulsi golicavosti putuju sporo ka moždanim centrima.Reagovanje na golicanje, koje diktira mozak, slicno je kao kad vas nešto zasvrbi.To je jedan spontani refleks, ali koji se može kontrolisati velikom koncentracijom. Stanje golicavosti izaziva, tokom nekoliko sekundi, promene u kardivaskularnom sistemu. Golicavost ubrzava puls i ritam srca, uz povecanje krvnog pritiska. Budnost mozga se povecava. Produžena reagovanja na golicanje, prema nekim studijama, mogu podstaci proizvodnju hormona rasta.
  Ipak, nije sve u domenu fizickih promena.Emocionalno reagovanje je takode uvek prisutno. Golicanje koje je u pocetku prijatno, ako potraje, dovodi do zebnje i straha.Cak i macka koja uživa kad joj se škaklja stomak, ako se u tome pretera, postace razdražljiva. Na nekoj nevidljivoj granici golicljivost menja svoj karakter: umesto prijatnog osecanja, postaje izvor nelagodnosti i zebnje.
  Koreni ove neobicne uznemirenosti nalaze se u dalekoj prošlosti, u praiskonskom reagovanju ranih ljudi. Površine tela koje su najosetljivije na golicanje, kao što su tabani i dlanovi, bili su veoma znacajni za opstanak naših dalekih predaka. Tim delovima tela su prepoznavali rdave stvari, zmije bube, trnje ili direktne neprijatelje.

  Ova opasnost se prvi put pojavila u standardnom holivudskom scenariju: bespomocna žrtva zakoraci na tlo koje izgleda cvrsto i odjednom noge izgube oslonac. Pokušaji coveka da se bacakanjem nekako izvuce cine da njegovo telo još brže potone. Smrt je neizbežna i gledaoci su skamenjeni od užasa.
  Ali, nepotrebno. Jer, za naucnike dramaticnost te filmske scene je neosnovana. Moguce je da covek potone u živi pesak, ali samo ako tome on sam doprinese svojim radom.
  Živi pesak je bogato zasicen vodom koja stvara suspenziju - mešavinu u kojoj cvrste cestice neko vreme plutaju u tecnosti.Dok se te cestice ne stalože, suspenzija se ponaša kao gusta tecnost.Ranije se verovalo da se živi pesak formira samo kad su cestice zaobljene i glatke, jer tada zrnca lakše klize jedna pored drugih.Sada se medutim smatra da to cine i hrapava, odnosno rogljasta zrnca.
 Živi pesak možete napraviti sami u šolji: nalijte pesak vodom a onda dobro izmešajte.Mešavina ce izgledati cvrsta, ali kad u nju gurnete prst, on ce lako prodreti. Mada je stanje suspenzije privremeno, tu i tamo se mogu formirati jezerca živog peska, koja ce se održati i duže vreme.Kad pesak prekriva neki potok vode, recimo u prolece, pritisak odozdo ne dopušta pešcanoj masi da se slegne.
    Razlog što covek ne može da potone cak ni u dubok sloj živog peska je u vodi koja ima vecu gustinu od ljudskog tela, a pesak cak vecu i od vode.Kombinacija peska i vode cini telo plovnijim nego kad je u plivackom bazenu. Jedina opasnost je panika.Mlataranje rukama ce doprineti da telo potone ispod površine, a tada ugroženoj osobi preti da je zaguši voda.Svako se može izvuci iz živog peska ako prepusti telo plutanju, a zatim blagim pokretima otpliva prema cvrstom tlu.
    Dugotrajne oaze živog peska se obicno nalaze na recnim ili morskim obalama.Jezerca živog peska kratkog veka stvaraju se gde god se rastresit pesak natopi vodom, a onda ga neka sila uzdrma, naprimer zemljotres.Na ravnom, smirenom tlu pesak ce se brzo staložiti. Ali ako dode do obrušavanja peska natopljenog vodom niz neku padinu, to može da dovede do katastrofe, jer mnogo je gore ako se živi pesak sruci na vas, nego ako vi u njega ugazite.

  Do danas nije objašnjeno zašto vecinu covecanstva cine dešnjaci, dok procenat levaka u pojedinim zemljama iznosi od 6 do 12 odsto. U jednom istraživanju gde se izucavalo delovanje razlicitih psihoaktivnih lekova na encefalogram, otkriveno je da su kod levaka, koji su cinili deo ispitanika dobrovoljaca, ova sredstva delovala jace na mozak nego kod dešnjaka.
    Otud se rodila hipoteza po kojoj se može pretpostaviti da je medu našim dalekim precima, bilo podjednako i levaka i dešnjaka.Covek je u to vreme tek otkrivao oko sebe svet divljih životinja i drvece. Medu tim rastinjem bilo je mnogo otrovnog ciji su toksini delovali na centralni nervni sistem. Levak koji bi pojeo odredenu kolicinu otrovnih plodova ili korenja umirao je jer je njegov mozak bio podložniji dejstvu nervnih otrova. Dešnjaci su preživljavali.To što je danas više dešnjaka rezultat je prirodnog odabira koji je delovao još u praskozorje ljudske istorije.
    Prirodno, postavlja se pitanje: zašto bi služenje ovom ili onom rukom bilo vezano sa reakcijom mozga na otrove? Desnorukost ili levorukost sama po sebi nema direktnu vezu sa otpornošcu mozga na toksine. Jednostavno, gen levorukosti nalazi se u jednom od 46 covecijih hromozoma cvrsto spojen sa genom koji izaziva pojacanu osetljivost na nervne otrove.Ovi spojeni geni se nasleduju i uvek se javljaju zajedno.

  Sjedinjene Americke Države su kolevka kocke i smatra se da je ogroman broj Amerikanaca podložan ovoj strasti. Naravno, vecinom su to takozvani 'društveni kockari', koji se klade povremeno i rizikuju samo prihvatljive gubitke.
  Ali, veliki je broj onih koji se smatraju okorelim kockarima. Oni zanemaruju posao, otuduju se od svoje porodice i gube kontrolu nad svojim finansijama. U stanju su da se zaduže na veliku kolicinu novca, a ne prezaju od toga da pronevere ili ukradu novac da bi nastavili dalje da se kockaju. Danas se strastveno, patološko kockanje smatra bolešcu sa prepoznatljivim simptomima i mnogo je ustanova koje se bave lecenjem ovakvih zavisnika.
  Ko su u stvari strastveni kockari? Sedamdeset pet odsto su muškarci. Tipicno je da su to bistri i marljivi ljudi, energicni i skloni nadmetanju.Kao maloletnici rano preuzimaju poslove starijih i zaraduju za porodicu. Izgledaju predodredeni za uspeh.
 Ali, u odredenom trenutku, koji može uslediti jedne do 20 godina posle prvog neobaveznog kockanja, strast stupa u akciju. Žudnja za tim uzbudenjem jaca je od bilo cega, cak i od želje za seksom, kako smatraju psiholozi.
   Najsladi na toj udici je ukus dobitka, koji može da traje godinama. Jedan bivši strastveni kockar je to ovako objasnio: 'Znao sam ljude koji su do kraja života bili u poteri za onim pravim dobitkom'. To je ona parola: 'Jednom mora', koja je omiljena medu strastvenim kockarima.
  Posle toga dolazi faza neizbežnih gubitaka. Kockar stalno podiže uloge ne bi li time poboljšao šanse da vrati izgubljeno. Ali, to mu nikada ne polazi za rukom. Troši uštedevinu i nemilice pozajmljuje novac. Svaki drugi kockar pocinje i da krade. Doduše, roditelji ili dracni partner mogu da pomognu kockaru da se otrgne od ove napasti, ali posle toga on obavezno pada u iskušenje. Ako se ponovo ne izvuce, potpuno ce potonuti i jedini spas je u lecenju.
  Lecenje zahteva potpunu apstinenciju od kockanja i vracanje svih dugova. U centrima za odvikavanje naglasak stavljaju na to da kockar povrati samopoštovanje i da izade iz depresije.
  U jednoj studiji se kaže da je 76 odsto od 50 pacijenata, inace strastvenih kockara, patilo od snažnih depresivnih poremecaja i samoubilackih ideja.
    Psihijatri smatraju da su kockari veoma pogodni za lecenje, kao potencijalni radni udarnici, jer je primeceno da u rad ulažu sebe sa istom strašcu koju ispoljavaju prilikom kockanja, tako da im valja samo pružiti mogucnost da dobijaju i u nekim drugim stvarima.

  Pre mnogo hiljada godina naš organizam je sam proizvodio vitamin C, ali je u toku evolucije covek poceo da živi na mestima gde su rasli plodovi bogati ovim vitaminom, pa je 'zaboravio' da uzraduje vitamin C. Zbog toga taj nedostatak sada moramo da nadoknadujemo ishranom i tabletama.Ovako je mislio naucnik Lajnus Poling, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju.
    Slicnu hipotezu, samo o kofeinu, izneo je njegov kolega Ron Rosenbaum. On smatra da je nekada kofein bio neka vrsta vitamina i naš ga je organizam proizvodio kao što, recimo, veliki mozak stvara endorfine. Ovaj naucnik je smatrao da oni koji popiju mnogo šoljica kafe dnevno, postepeno oducavaju svoj organizam od pravljenja sopstvenog 'endokofeina', materije neophodne kao stimulans za rad mozga.

  Ko još ne zna da biljke ne oboljevaju od ljudskih bolesti, baš kao što mi ne bolujemo od njihovih. Ali, ima i zanimljivih stvari oko toga.
   Interferon, belancevina koju proizvode celije sisara, pa i coveka, u stanju je da leci biljke od citavog niza virusnih oboljenja, kad ih napadnu virusi.
  Ruski naucnici posmatrali su šta se dešava sa lišcem krompira zaraženog virusnom infekcijom, kad se stavi u rastvor covecjeg interferona. Rezultati ogleda pokazali su da interferon odlucno suzbija razne viruse. Prakticno, dešava se isto ono što i u ljudskom organizmu. Znaci, interferon se može upotrebljavati za lecenje biljnih bolesti.Eto, šta znaci jedinstvena priroda; mi se lecimo biljem, a bilje se leci nama...

  U životinjskom svetu veoma je rašireno korišcenje mirisa kao seksualnog privlacnog sredstva. Supstance slatkog mirisa, koje imaju seksualnu privlacnu moc, poznate kao feromoni, zaista su gotovo posvuda kao i sam seks.
   Istraživanja naucnika u Švajcarskoj i Japanu pokazala su sada da je bar jedan od tih feromona zajednicki dvema vrstama koje inace nemaju niceg zajednickog: orijentalnoj vocnoj mušici i homo sapiensu, to jest nama.
  Kada ženka orijentalne vocne mušice krene u potragu za ljubavlju, ona svoj interes najavljuje lucenjem niza feromona iz specijalnih žlezda u svom stomaku. Mužjak odgovara ispuštanjem sopstvenog niza privlacnih sredstava. Jedno od njih je metil-jasmonat, široko rasprostranjena supstanca koja je nadena ne samo u vocnoj mušici, vec i u jasminovom cvetu, semenju bundeve i limunovoj kori. Nadena je i u mnogim covekovim najegzoticnijim mirisima, gde je toliko cenjena kao sastojak da je prati naziv kraljice aroma.