Ljubav nije cudo, ali zato cini cudesa. Ljubav je ona snaga puna entuzijazma i inspiracije, kreativnosti, koja nam omogucava da napravimo jedan kvalitativan skok u licnom funkcionisanju. To je situacija u kojoj prevazilazimo do sada poznate nam granice, cinimo stvari koje nikada nismo cinili, uz put otkrivajuci sebi nešto što do juce nismo poznavali.
    Živimo u vremenu u kome nas samo cudo može spasiti, a iskreno se nadamo i - ljubav. Vrteci se u tom krugu stižemo do dana svetog Valentina, ili kako se još naziva, Dana zaljubljenih. Rec je o prazniku koji slave oni koji veruju u ljubav i koji su duboko svesni toga da ovo najdivnije osecanje može opstati jedino ako ga delimo sa drugima. Obicaj zato i jeste da se na ovaj dan, 14. februara, setite svih onih koje volite nekim lepim prigodnim poklonom, koji uopšte ne mora da bude skup, jer on je u stvari, simbol darova naše beskrajne ljubavi prema toj voljenoj osobi. Šta je uostalom ljubav, nego pažnja i mogucnost da se osecamo dobro dok smo sa nekim u društvu.
    Inace, i sam obicaj darivanja vodi nas u najdrevnija vremena. Blizak je sa obredima vezanim uz godišnja doba i cikluse, kojima je svrha da privuku zaštitu i naklonost bogova, kraljeva i nepoznatih sila. Zato i poklanjamo na novu godinu, rodenda, godišnjicu braka i, naravno na Valentinovo.
    Mada, treba priznati, da je praznik ljubavi koji se u zapadnom svetu obeležava 14. februara prilicno neizvesnog porekla. Pravoslavni kalendar taj dan vezuje uz ime svetog Trifuna, siromašnog gušcara iz Frigije koji je bio obdaren velikim isceliteljskim mocima, a u narodu je ovaj svetac jako omiljen i na njegov dan se mnogo gata! Neizvestan je i lik sveca kojim se u zapadnoj tradiciji inspiriše taj dan zaljubljenih. Zna se jedino da se u srednjem veku u Engleskoj i Francuskoj govorilo da 14. februara ptice pocinju da se pare, pa i jedna venecijanska izreka tako kaže: 'Za sveti Valent ševa pravi gnezdo'.
    Englezi koji se smatraju rodonacelnicima praznovanja Dana zaljubljenih, kažu da, sretnu li se dvoje mladih u rano jutro 14. februara, bice osudeni na vecnu ljubav! Pokušajte zato da u noci koja prethodi toj zori dozovete u svoj san (ili na neki drugi nacin) lik željene osobe i sugerišete joj bliski susret, pa osmehne li vam se sutradan u rano jutro nekako zagonetno, nemojte to pripisivati tek pukom slucaju.
    Potvrdu ove divne romanticne ideje ondašnjih sanjara nalazimo i kod Šekspira, kad Ofelija obeca svom dragom kraljevicu da ce na Valentinovo ujutro doci '...na tvoj balkon, da budem tvoja Valentina'...
    Ali, ko je taj Valentin koji je vekovima 'bog zaštitnik zaljubljenih? Receno je da je I sam njegov lik prilicno je neizvestan, tim pre što su, izgleda, postojala dva Valentina. Pa opet, obicno se govori o biskupu Valentinu koji je pogubljen 14. februara 270. godine, i ciji su ostaci, zamislite, pronadeni pre pola veka u gradu srednje Italije Terniju, u podzemnim hodnicima bazilike koja je njemu posvecena. Predanja kažu da je Valentin bio veoma omiljen u narodu, što je dovodilo do besa imperatora Klaudija Gotika. Pozvao ga je zato na svoj dvor u Rim, želeci da ga vidi i licno ispita. I, kako to prica jakob de Veragin u 'Zlatnoj legendi', car je bio toliko opcinjen Valentinovom mudrošcu da nije imao srca da ga otvoreno osudi. Umesto toga  ga je prepustio jednom plemicu. Taj covek je imao slepu kcerku i zarekao se da ce uciniti sve ono što Valentin bude tražio ako devojka ponovo progleda. Valentin se posvetio molitvama i napravio je cudo. Glas o tome se procuo i svi su, kaže predanje prihvatili veru u ljubav punim bicem. Tada je imperator naredio da Valentin bude pogubljen.
    Gradani živopisnog Ternija Valentina su proglasili svojim zaštitnikom sredinom 17. veka, preciznije 1664. godine. Na njegov dan u ovom gradu proglašavaju dobitnike nagrade, koja se po tradiciji dodeljuje onima koji, poput Valentina, 'svoju ljubav nesebicno dele sa drugima'.


oglasi




    Istocno hrišcanstvo, kao što vec rekosmo, 14. februar vezuje uz ime svetog Trifuna, koji je prevashodno zaštitnik vinograda i vina. U Šumadiji ga slave kao takozvani zavetni dan, jer se smatra da on štiti od poplave i grada. Sveti Trifun je, po verovanju, takode i cuvar raznog bilja, a u narodu se smatra da se njegovim danom završava zima. Dakle, to je vreme budenja prirode, ali i ljudi i ljubavi. A magija novih pocetaka uvek je imala znacajna uporišta u covekovoj svesti, pa zato i nije cudo što se na ovaj dan u našem narodu puno gata, ne bi li se na taj nacin otkrili nagoveštaji nadolazece buducnosti.
    Sveti Trifun je roden u selu Kampsadi u Frigiji, roditelji su mu bili siromašni. I još od samog detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja, te je imao dar da isceljuje bolesne, i da izgoni zle duhove. U to vreme vladara Rimskog carstva bio je car Gordijan III, cija je cerka Gordijana naprasno poludela. Svi lekari u carstvu nisu mogli da je izlece. Tada zli duh iz devojke progovori i rece da njega niko ne može isterati, osim, ugodnika Božjeg, Trifuna. Car naredi da se na dvor dovedu svi ljudi iz carstva koji su se zvali Trifun. Pravog Trifuna su doveli u Rim gde je iscelio carevu cerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku razdeli siromasima. U svom selu produži ovaj sveti mladic da cuva guske i moli se Bogu. Kada se zacari hristoborni Dekije Trajan, u velikim progonima koje tada naredi car i sveti Trifun bi mucen za Hrista. No, on podnese sva mucenja s radošcu velikom, govoreci: "O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skoncam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!" Sve muke ništa mu ne naškodiše, i mucitelji ga posekoše macem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine. U pravoslavnoj crkvi praznuje se 14. februara po novom, odnosno 1. februara po starom kalendaru.  
   Valentinovo nam se, u svakom slucaju približava i zato ne zaboravite da ga obeležite upravo onako kako to Dan zaljubljenih i zaslužuje. Zaljubite se još više u osobu koju volite, ili nekog novog i prepustite se najmocnijoj od svih magija - magiji ljubavi.