Jedna od predivnih misli je i misao da svetlosna i duhovna bica, oslobodena od vremena i prostora i svih ljudskih slabosti, lebde izmedu nas i cuvaju od zla koje nas okružuje. Verujuci u andele, dajemo sebi jedno Božije i duhovno poreklo.
OGLASI
Ljudi svih vrsta i religija iz raznovrsnih razloga traže odgovore na pitanja u vezi andela. Koja je njihova priroda? Zašto se javljaju nekim ljudima, a drugima ne? Da li ljudi kada umru postaju andeli? Kakvu ulogu igraju na nebu i na zemlji? Iako se pitanja postavljaju sada, ona su zapravo stara koliko i ljudska civilizacija, jer je ideja o andelima prisutna od samog pocetka.
POSEBNO MOCNA BICA
Jehovini andeli su mocna bica; u Postanku oni cuvaju istocne kapije Raja naoružani blještavim macevima. Proroka Jezekilja su obdarili cudesnim vizijama, a imaju cetiri glave, više pari krila i mnogo ociju. U otkrivenju bode bitku sa zmajem...
Svako ko doživi susret sa andelom može biti siguran da ce ga to promeniti. Po
biblijskoj tradiciji, andeli mogu razmaknuti, makar na kratko, zavese koje skrivaju svet duhova. U zamenu za jedan kratak pogled na drugi svet, oni postavljaju zahteve i definišu puteve. Treba se samo setiti skromne devojke iz siromašne porodice ciji se život promenio kada joj je Gabrijel doneo poruku - da ce roditi sina po imenu Isus.
Ako postoji neka ideja, zajednicka u raznim kulturama kroz vekove, onda je to verovanje u andele. Hrišcani, Jevreji, Muslimani, su nadugacko i naširoko pisali o prirodi andela i njihovoj ulozi, ali sve tri religije ih vide u pozitivnom kontekstu. Postoje andeli i u Budizmu, Hinduizmu, figure sa kruna imamo u otkrivenim sumerskim gradovima, egipatskim grobovima i asirskim reljefima. Vidljivi i nevidljivi, skriveni ili u punom sjaju, andeli se pojavljuju u više od pola knjiga BIblije. Najpoznatiji delovi su, svakako, oni u kojima andeo zaustavlja Avrama koji se sprema da žrtvuje sina, spašava Danila od lavova ili uklanja kamen sa Isusovog groba. Muslimani veruju da su andeli prisutni u džamijama i da registruju molitve vernika i da ce biti prisutni na Sudnjem danu kada ce svedociti u korist ili protiv ljudi.
Srednjevekovni teolozi su verovali da andeli postoje da bi popunili prazninu izmedu Boga i ljudi. U nekim starim civilizacijama, u kojima se mnoštvo bogova mešalo sa smrtnicima, nije bilo potrebe za Božanskim posrednicima. Ali verovanje u jednog Boga je iznedrilo ovu vezu koja premošcuje veliku prazninu izmedu Boga i ljudi. Strah od smrti ili vecnog prokletstva je inspirisalo verovanje u andele koji se slobodno krecu u ovom nepojmljivom prostoru i pomažu ljudima na teškom putu od fizickog ka duhovnom životu.
HIJERARHIJA ANĐELA
Prema crkvenom predanju, koje je najbolje izraženo u spisu Dionisija Areopagita 'O nebeskoj hijerarhiji', andeli se dele na tri hijerarhije: višu, srednju i nižu, a svaka hijerarhija se dalje deli na tri cina.
Viša: • Serafimi su cetvoro - odnosno šestokrilati simboli svetlosti, žar Božije vatre, raspaljuju ognjenu ljubav prema Bogu i najbliži su Bogu
• Heruvimi prosvecuju premudrošcu i bogopoznanjem, cuvari su raja
• Prestoli su razumni i po blagodati bogonosni, izlivaju silu pravosuda na prestole zemaljskih sudija i vladara
Srednja: • Gospodstva gospodare nižim cinovima, daju silu i mudrost, uce druge da vladaju voljom i osecanjima
• Sile sprovode nepokolebivo volju Božiju, daju silu cudotvorstva
• Vlasti predstavljaju neuništavajucivu harmoniju, krote demone, odbijaju iskušenja
Niža: • Nacela naceluju nižim andelskim cinovima, brinu za narode i svetovni sud
• Arhandeli blagoveste, prorokuju, ukrepljuju veru
• Andeli su andeli cuvari, vojska nebeska, duhovi, javljaju manje tajne i namere Božije, podsticu na vrlinu, stoje ljudima najbliže
Samo najviši cin prima svetlost i poznanje od samog Boga, a svi niži cinovi se prosvecuju i primaju tajne od viših cinova. Oni za svetlošcu i poznanjem Božjim ceznu, pa Bog coveku otkriva svoje tajne preko njih, ne zato što su mu oni neophodni,
vec zato što u to 'andeli žele zaviriti'. Ne treba im ni jezik ni sluh, nego bez izgovorene reci predaju jedan drugome vlastite misli i odluke. Oni uvek cine samo jedno: služe Bogu i njegovoj tvorevini.
Oni se svi zajedno nazivaju andelima (vesnicima), zato što svi služeci Bogu ucestvuju u ljudskom spasenju; mada to nije njihova jedina služba. Serafimi se kao najviši i Bogu najbliži cin nazivaju arhandelima (nadandelima). Ima sedam arhandela. Prvi medu arhandelima je Mihailo, ime mu znaci 'onaj koji je kao Bog'. Drugi je Gavrilo, 'sila Božija', treci Rafailo ili 'isceljenje Božije'. Cetvrti medu arhandelima je Urilo ili 'Božanska svetlost', Peti je Salatailo, 'vrhovni služitelj molitava', šesti Egudilo, 'hvala Božija', i sedmi Varahilo, 'delitelj blagoslova'. Ponekad se pominje kao osmi arhandel i Jeremilo, 'velicina Božija'.
Naravno, raspadom zapadne hrišcanske crkve i ovaj sistem je u velikoj meri pretrpeo štetu. Protestanti, pobunivši se protiv 'dekadentne' crkve, odbacujuci papsku birokratiju zasnovanu na kardinalima i biskupima, uvodeci nov oblik 'demokratskog crkvenog života', odbacili su i andele i njihovu hijerarhiju kao nepotrebne posrednike izmedu coveka i Tvorca.
DA LI DOBIJAJU TELESNI OBLIK
Ima ozbiljnih teologa koji nisu prihvatili ovakav radikalan raskid sa necim što nije lako negirati. Ne može se verovati u Sveto Pismo, a odbaciti uloga koju andeli u njemu imaju. Za mnoge teologe ovo verovanje u andele i njihovu ulogu je potvrda obecanja o milostivom Bogu.
Što se tice njihove fizicke prirode, za andele se tradicionalno smatra da poprimaju telesni oblik jedino kada treba da izvrše neki zadatak. To znaci da su bespolna bica, bez obzira na tradicionalnu viktorijansku predstavu andela kao blede device sa krilima. Uporedo sa debatom o njihovom obliku i izgledu ide i škakljivo pitanje zašto neki ljudi vide andele, a adrugi ne.
Jedan od poznatih autora na ovu temu kaže da se andeli prerušavaju, u san, u osecaj utešnog prisustva, impuls energije, u osobu koju vidimo, da osiguraju da poruka bude primljena.
Možda nije iznenadujuce da ljudi koji veruju da su imali susret sa andelima ne vole o tome da govore. Postoji neka cudna slicnost u svim tim pricama i dirljivo ubedenje o neobjašnjivoj pomoci koja je stigla u trenutcima velike opasnosti po život.
Ana Kenedi se seca dana u julu 1977. godine, kada je treci test potvrdio da ima rak materice u poodmaklom stadijumu. Da stvar bude strašnija, njen muž Geri, penzionisani podoficir americkog vazduhoplovstva, je bio oženjen pre nje ženom koja je takode umrla od raka materice. Ana se secala ovog doživljaja i pricala: 'Sledecih nekoliko nedelja proveli smo u strahu i molitvama, neprekidno sam molila Boga da poštedi muka mog jadnog muža, a da meni podari brzu smrt'.
Ana je ubedena da su njene molitve bile uslišene. Cak i mnofo godina posle tog doživljaja utisci su sveži kao da su se desili juce. Tri dana pred odlazak na operaciju, od koje se nije mnogo ocekivalo, neko je zazvonio na vratima. Njen muž je otvorio. Na vratima je stajao muškarac visok oko dva metra. Ana kaže: 'Bio je crnac sa najtamnijom kožom koju sam ikada videla i sa najlepšim plavim ocima koje se mogu zamisliti. Predstavio se kao Tomas i rekao mi da više nemam rak'
'Kako znate moje ime, i kako znate da imam rak?', upitala je zbunjeno Ana. Tomas je ušao u njihovu kucu i rekao joj da prestane da brine. Onda je iz Biblije citirao Isaiju, 53:5: 'Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kad beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo'.
Još uvek jako zbunjena, Ana je upitala: 'Ko ste vi?' On je odgovorio; 'Ja sam Tomas. Šalje me Bog'. Sledece cega se Ana seca je da je podigao desnu ruku dlanom okrenutu prema njoj. ' Iz ruke je krenula strahovita toplota. Osetila sam kako mi noge klecaju i pala sam na pod. Dok sam ležala, jaka bela svetlost je krenula kroz moje telo, od nogu ka glavi. Znala sam svakim delom moga tela, mog uma i mog srca, da se dešava nešto natprirodno.'
Ana se tada onesvestila. Kada je došla k sebi, muž je klecao pored nje. Tomasa nije bilo. Uzela je telefon i pozvala hirurga koji je trebao da je operiše. ?rekla sam mu da se nešto desilo i da mi operacija nije potrebna. Odgovori mi je da strah od operacije i stres cesto prouzrokuju takva stanja u kome sam ja'.
Ana je otišla u bolnicu i na dan operacije hirurg je pre operacije uradio još jednu biopsiju. Ana je bila na operacionom stolu, cekajuci rezultat te zadnje biopsije i operaciju. Kada se probudila iz narkoze bila je u svojoj bolnickoj sobi, i prvi koji joj se obradio bio je zbunjeni hirurg koji je trebao da je operiše. 'Ne znam i ne razumem šta se desilo, ali vaš test je negativan. Poslali smo uzorak na super ekspertizu, pa cemo posle toga znati šta se to dešava'.
Nije bilo ni najmanjeg traga kanceroznim celijama. Tek tada se Ana ohrabrila da o svom iskustvu isprica svojoj deci i svom lekaru. Doktor je rekao da je zaista prisustvovao medicinskom cudu.
ANĐELI IZ MONSA
Ima i drugih neobicnih prica koje potvrduju prisustvo andela. Izgleda da se ljudima javljaju u trenucima povecane svesnosti prouzrokovane jakim osecajem straha i ugroženosti.
Iako se cesto pojavljuju kao spasioci, addeli se cesto javljaju i uklanjaju ne samo
direkrnu opasnost vec i strah od nje.
Cuvena je prica iz Prvog svetskog rata poznata kao 'Andeli iz Monsa'. Avgusta 1914. za vreme jedne od prvih velikih bitaka Britanci i Francuzi su se povlacili pred napadom Nemaca. Cinilo se da ce bitka biti izgubljena. Iznenada je Nemacko napredovanje zaustavljeno i bitka je ostala bez pobednika. U bolnici u pozadini fronta su se dešavale cudne stvari. Prvo jedan, pa onda drugi, i treci ranjenik je ispricao u uzbudenom stanju da je na belom konju vedeo Arhandela Mihajla. U Britanskoj poljskoj bolnici prica se ponovila, s tom razlikom što su oni videli Svetog Đorda, 'visokog coveka sa žutom kosom u zlatnom oklopu, na belom konju sa isukanim macem i poklikom na usnama: Pobeda'. Bolnicarke su prijavile zaprepašcujuci spokoj kod umirucih ljudi, kao da je strah nestao. (Dogadaj iz Monsa je tema mnogih knjiga, kao i inspiracija mnogim umetnicima, kao što prikazuje i slika gore desno.)
Neki analiticari su kasnije došli do zakljucka da je iscrpljenost kod vojnika dovela do halucinacija. Drugi su mislili da je rec o masovnoj histeriji prouzrokovanoj izvesnim gubitkom na bojnom polju. Ali kasnije su otkrivene cudne price nemackih vojnika koji su ucestvovali u ovoj bici i zvanicni izvori kažu da su 'vojnici osetili nemoc i nisu mogli dalje da napreduju, i da su se njihovi konji okrenuli i odjurili sa bojnog polja'. Sem toga imali su osecaj da su neprijateljske trupe, britanske i francuske, vrlo brojne i jake, iako to nije bilo tacno'.
OGLASI
Melisa Dil Fort, iz Atlante, nikada nece zaboraviti dan kada je njen muž umro Kris umro. Bilo je to tacno godinu dana pošto su mu dijagnosticirali izuzetno teško oboljenje, limfocitnu leukemiju. Poslednji meseci njegovog života su bili izuzetno teški. Terapija nije davala nikakve rezultate, trpeo je jake bolove, nije mogao da spava nocu. Melisa je spavala u stolici pored kreveta, da mu se nade pri ruci. Cetvrtog januara u tri sata ujutru, njen muž je neopaženo ustao, i izašao iz sobe, prošao pored dežurne medicinske sestre i nestao. Pocelo je panicno traženje nestalog pacijenta. Njegova žena ga je našla u bolnickoj kapeli. Sedeo je sa covekom koga ranije nije videla. Uplašena i besna, prišla mu je i upitala; 'Gde si bio? Da li si dobro?'
Kris se nasmešio: 'U redu je, dobro sam.' Njegov sagovornik je sedeo miran, gledajuci pred sebe. Bio je visok, obucen u flanelsku košulju, nove farmerke i duboke
kožne cipele na šniranje koje kao da su skinute sa police. Melisa se dobro seca njegovog izgleda:' Nisam mogla da mu odredim godine. Nije imao bore. Koža mu je bila savršeno glatka i bela, sa plavim ocima. Nikada nisam videla tako plave oci ni kod jednog coveka pre toga (setite se prve price). Nikada necu zaboraviti te oci.
Kris je želeo da ostane sam i ona je teška srca na to pristala. 'Kada se vratio u sobu, prosto je blistao. Smešio se, i uopšte nije odavao utisak smrtno bolesnog coveka'. 'Ko je to bio?', upitala je žena, a on joj je odgovorio: 'Neceš mi verovati. Bio je to moj andeo cuvar'.
Melisa mu je verovala. Bilo je dovoljno da ga pogleda pa da shvati da se desilo nešto neobicno. Obišla je celu bolnicu i pokušala da pronade coveka. Pitala je sve cuvare na spratovima i na ulazu da li su videli coveka ciji opis im je dala. Niko nije video da takav covek ulazi ili izlazi iz bolnice.
'Posle ovog dogadaja Kris mi je rekao da su njegove molitve bile uslišene. Plašila sam se da ce poverovati da ce možda biti izlecen, ali sam shvatila da mom mužu nije bilo potrebno izlecenje, vec blagoslov. Taj mir koji je osecao ne mogu da opišem. Strah i bol su nestali. Dva dana kasnije Kris je umro'.
Naša želja da nademo andele je uzvišeni gest u stepenu u kome ova potraga predstavlja trijumf nade nad dokazom, i utoliko je dobar i ohrabrujuci znak u našem vremenu. Za one koji kažu da su doživeli direktno iskustvo susreta sa andelima, dokaz nije potreban. Za one koji su predodredeni da sumnjaju u postojanje andela, nijedan dokaz nije moguc. A za one u maglovitoj sredini, raste želja da budu ubedeni.
Kaže se zato da postoje; oni koji traže dokaz da bi verovali i oni koji veruju, a takvima se dokaz sam pojavi.
Ako su nebesa spremna da nam se obrate, mali je zahtev da budemo spremni da ih saslušamo.
